Kad se sve zbroji, dajem vožnji 3 od 5. Da Destro nije pao bilo bi 4.5 od 5 sam tak!
U 7 smo se našli na naplatnim kućicama, tamo se zadržali dosta dugo, pozdravili neke pse koji su bili pregenijalni i lagano krenuli na autoput. Shoshy nije znao di treba ić, pa smo ja i Saša svakih 10min rekli samo ravno da se nebi izgubili i morali preživljavat divljinu. Dolazimo na Omanovac oko 10, lagano se oblačimo i krečemo na prvi spust po 10ki. Dosta brza i korjenita staza, može se skakat na dosta mjesta, super što je sve prirodno bez rađenih skokova. Završavamo jako brzo, penjemo se 10ak min do nekog strmog spusta za koji su svi rekli da će bit stravičan, a kad ono spust od parsto metara strmine sa jednim kamenom.
Jurimo dalje, na usponu ja pogledam u pod, kad ono kurbla počela padat. Stajem, šarafim i psujem Jozu Shimana i speđlajzd i sve. Zavrnem natrag, i krečemo dalje prema konjskoj. Dolazimo do početka konjske, jako brza i fludina staza, par zajebanih mjesta gdje se dolazi ogromnom brzinom a ne vidiš iza ugla. Staza je fno uređena, ima par mostića i dosta je čista.
Završavamo sa spustom i krećemo nazad na Omanovac. Meni u međuvremenu kurbla otpala 2-3 puta, svako malo šarafim i postajem sve luđi uz neizbježno provociranje mučke đubradi i provokatora (da Zlayo jebem ti sunce, na tebe mislim). Popeli se nazad, u međuvremenu su naletili dečki na dva skoka na kojem je Destro prvi put pao i zeznuo gležanj. Na vrhu odmor i klopa, i krećemo na Borik pa na anakondu.
Prvi dio Borika savršen, sve puno borova, mekana zemlja puna gripa i prirodni skokovi, pogotvo na ulazu. Ostale tri četvrtine staze su u totalnoj banani od šumarije, nažalost. Vozimo se po nekim vočnjacima i kanalima, gdje meni kurbla otpada svakih 500 metara i gubim volju za životom. Dolazimo do kobne anakonde, ja sam se spustio sjedečki na sicu jer nisam želio poginut radi već spomenutih tehničkih poteškoća. Dečki đipsaju, a ostali razmišljaju kako nazad na roštilj i presvetu vodu bez koje smo ostali, a čeka na još jedan uspon. Nalazimo Santa, totalni kralj, baš smiren i normalan dečko, svaka čast. On nas upučuje na put, i vračajući se preko Anakonde naletavamo na hrpu ljudi, svi stoje oko Destra. Ja sam samo vidio facu i bolnu grimasu i bilo mi je dosta, nisam želio dalje gledat jer bi umro nasred puta. Idemo dalje, po nekim vražijim kanalima i dolazimo do ceste, ostalo nam samo 200 visiniskih odvest i GG. Neki guraju, neki pedaliraju, ali sretno stižemo do vrha gdje nas čeka 2 litre Coca Cole (epic win of the Day). Čekamo Irvina da zapali vatru i bacamo se na klopu. Malo je čak i ostalo, al su se svi ubili u mesu. Krećemo nazad za Zagreb, i tako završavamo putovanje.