Nedavno san pogledal reportažu o skupini mladih amera koji su se dogovorili da više nikad neće uložit ni centa u hranu. Naime, oni sakupljaju i jedu hranu koju bacaju vrhunski restorani jer joj je istekal rok trajanja uvrhglave 1-2 dana. Kruh, kolači, voće, povrće, gotovi obroci ... Na tone hrane koja se još može jest, svakodnevno istrune u uličicama iza tih restorana američkih megapolisa.
Boli ih neka stvar i nije ih sram to delat. Rekli su ne kapitalističko-potrošačkon društvu, otkrili su žalosnu istinu i daju svoj obol u promjeni globalnog sran*a. Svaka čast. Bogte, kad su kamerom zavirili u te hrpe odbačene hrane, fakat vidiš hranu koju bi i ja i Vi mogli poist bez beda, sve je zapakirano u celofan, ili u karton, ma pune palete (ono drveno postolje za viljuškara) voća, kolača, mesa...
Eto. Ono što propada svakodnevno može pomoć drugdi. Oće li pomoć? Neće. Zašto? Neznan. Valjda zato što onaj što može pomoć il ga boli briga il mu se to neda delat. Debil.:confused: