Da se vratimo na temu, MTB
U stara doba, koja Nik zaziva, sam stvarno rijetko padao. Brzina mi nije vrlina ali izbjegavanje padova mi je dobro išlo. Kad sam preselio iz Zg u St, sve dalje od Marjana mi je bilo jako nepoznato, što se tiče MTB staza. Ono šta mi je super uletilo je da su se lokalne MTB snage udružile i pokrenule amatersku KRŠ-nu ligu, kombinaciju Enduro i DH utrka po okolnim brdima plus Pump track utrka za kraj sezone. E da, i Micro Avalanche Imber kao najbolje iskustvo. Super prilika za upoznati staze. Bio sam redovito među zadnjima u poretku, to me manje mučilo (nije da nije
). Više me mučilo što sam radi štoperice doživio takva letenja sa staze da ne znam kako sam prošao bez većih ozljeda. Usput izubijao biciklu, potrošio pakne u pola godine, kući žena, beba... Uslijedio je korona lockdown i dodatne životne aktivnosti, pa se više nisam pojavio ali iskreno, ne nedostaje mi strah sa DH utrka. Poanta priče je: za mene u ranim 40ima zabavna vožnja je laganini, bez prevelikih ispitivanja granica, eventualne padove dovest u kategoriju kontroliranih (na način da uz liniju planiram i pad
). Nije brzo ali je održivo. Vjerujem da se i Nik ne dovodi bezveze u situaciju da se rani, ili je? Nik, kakva je situacija sa padovima i ozljedama, ima li toga?
EDIT: sad sam pogledao
video Imbera iz 2019, aktiviralo mi ptsp, uzlupalo mi se srce, a ta utrka mi nije ostala u sjećanju kao traumatična, naprotiv.. Na videu sam prestignut na 2:30, vidi se da sam ležeran
EDIT2: Recentniji, finiji
video koji sam pogledao sa zadovoljstvom i poželio se vratiti
Vidi li tko embedane videe? Ne kužim šta krivo radim jer ih ja ne vidim