[freddie]

Autor Guls

Imao sam jednog vojnog vučjaka, još sam mali bio, prije rata, odgojen u jna, stari ga doveo doma iz vojske, bio s nama par godina, mogao sam mu raditi što sam htio. Jednom prilikom smo otišli na plac, cijela obitelj (kako je to nekad bilo jel), psa u kuću zatvorili. Došao poštar, ušao u dvorište, kuca na vrata, vidi nema nikoga i otvori vrata. Pas je čekao da uđe i skočio na njega, srušio ga, uhvatio ga za vrat (ali ga nije zagrizao, valjda naučen da prestraši, ne da ubije) i tako držao dok nismo došli doma. Bez obzira što poštaru s glave nije vlas falila, morali smo ga ili ubiti ili poslati čim dalje na planinu, nema tu razmišljanja.

Tužno, jako tužno. A pas je samo radio svoj posao.