Ja sam skroz promijenio mišljenje o psima. Jučer prolazim pored susjedovog dvorišta, ima samojeda dve godine starog, prekrasan umiljat pas, vidi me i sav sretan poleti do ograde, nasloni se, poliže me, i ja ga tako mazim, u jednom času otvori čvalje da me onako malo zagrize, kako psi znaju, ne da boli nego iz igre valjda, e mene je presjeklo, odmah sam povukao ruku nazad, bez obzira kaj znam da mi taj pas ne bi ništa, iskustvo me naučilo da nema više mile lale. Pas me gleda, gledam ja njega, baš onako žalosna situacija. Nemrem si pomoći. Više ne pristupam sa srećom i ljubavlju prema tim krpama dlaka, nego više onako u strahu i s pritajenom agresivnošću ako se nešto desi. Nije ostavilo posljedice na meni, ali u mojoj psihi neopisiva sranja se događaju.
Slažem se da bi psa trebalo možda ubiti, jer nikad ne znaš tko je slijedeći. No nisam mu ja gazda, nek on odgovara za tuđi život, njemu je na savjesti. Razgovarali smo, ispijali tu rakijetinu obojica vidno pod stresom, rekao sam mu snaha će ti roditi, nek pes poludi izgrist će dijete. Šutio je i gledao me. Reko tvoj izbor, tvoja odgovornost, ti znaš najbolje.
A što se lovaca tiče, tu ne bi rađe komentirao jer se nećemo složiti
, no sigurno je da si se dobro snašao među nekoliko pasa, ovčari su jako zajebani, pogotovo ako je gazda živčan. Taj ako te sruši, nećeš ostati živ. Imao sam jednog vojnog vučjaka, još sam mali bio, prije rata, odgojen u jna, stari ga doveo doma iz vojske, bio s nama par godina, mogao sam mu raditi što sam htio. Jednom prilikom smo otišli na plac, cijela obitelj (kako je to nekad bilo jel), psa u kuću zatvorili. Došao poštar, ušao u dvorište, kuca na vrata, vidi nema nikoga i otvori vrata. Pas je čekao da uđe i skočio na njega, srušio ga, uhvatio ga za vrat (ali ga nije zagrizao, valjda naučen da prestraši, ne da ubije) i tako držao dok nismo došli doma. Bez obzira što poštaru s glave nije vlas falila, morali smo ga ili ubiti ili poslati čim dalje na planinu, nema tu razmišljanja.