Ja u ovu temu dolazim samo kad je neko s*anje.
Ovo je moj gladni
psić koji obožava nektarine.
U nedjelju navečer smo išli žena i ja u posjetu tastu i punici od njene prijateljice s plesa. Došli pred kuću, parkirali se, dočekao nas razdragani tornjak cca godinu i pol do dve, 80kg žive vage sigurno, velika maza i beba, odmah se da maziti ženi, prijateljski raspoložen.
Kada sam ja ušao u dvorište, sve je bilo ok do časa kada sam došao do terase. Pas me pogledao, ustao se na sve četiri i tiho počeo režati. Reko ovo ne bu dobro. Natrag ne smijem, napast će me, sve se vidi u očima psa. Naprijed me ne pusti. Stojim, gledam ga, pravim se da me nije strah. Žena shvati da je vrag odnio šalu, zove gazdu, gazda otvara vrata, ja maknuo pogled s psa i u tom času pas kao da je dobio odobrenje za napad. On je u sekundi pretrčao 5-6 metara i skočio prema mom vratu. Igrom sreće, ostao sam u stojećem položaju praveći oslonac zadnjom nogom i obranio sam vrat tako da sam podigao podlakticu koju je on zagrizao. Nastupilo je stanje šoka gdje se ne sjećam što je u biti bilo, znam da sam se doslovce borio za goli život.
Znači ta čeljust, taj moment kojeg je napravio stisak, to je takva nevjerojatna snaga škripca, da nisam napeo svaku trunku vlakna u toj ruci i zabio mu podlakticu skroz do kraja usta, mislim da bi mi samljeo kosti. Gazda isto nije znao što učiniti, ulovila ga je panika pa je psa počeo tući po leđima. Pas je u par navrata pustio zagriz, no svaki novi napad je išao na vrat, no nekako sam izbjegao sve te napade pa je grizao samo ruke i bedra.
Nakon što smo pobjegli u kuću, bilo me strah uopće pogledati što mi je napravio rukama, jakna i hlače su bili poderani, sve puno krvi. Srećom, pukom srećom, samo površinske ozljede, jedino je očnjake zabio dublje u meso, no ništa strašno na kraju.
Nikome ništa nije bilo jasno. Ni gazdi ni meni ni ženi. Sjeli, popili rakiju od muke, polizali rane i reko svatko svojoj kući, kaj sad. Nisam nikome prijavio ništa, pas je živ i zdrav, ne pada mi na pamet da ga ubiju, nije to loš pas inače nikad bio, dobri smo si, moguće sam ja isprovocirao psa nekim mirisom, no ostao sam totalno začuđen (i prestravljen ko vrag) čemu sve to? Često šećem ovog svog štakora po jarunu/samoboru/zagrebu, vidio sam svakakvih pasa, nikad problema nije bilo, prilazio sam i najživčanijim rotvajlerima (vlasnici su krivi) da ih pomazim, sve je bilo ok.
Bome sada vidim da psi nisu zajebancija. Nikad ih nisam smatrao prijetnjom i svima koji su bili ugriženi sam u neznanju govorio kako su sami krivi za to jer su provocirali psa ili nešto treće. O kako sam samo bio u krivu. Bome iz mišljenja "svi trebaju imati psa, nebitno kakvog" prelazim u drugo mišljenje, a to je "imaj onakvog psa koji kad poludi, ili ga možeš spriječiti, ili ga možeš zaustaviti".
Pričali smo malo u firmi, i zbilja, ljudi imaju razna iskustva, pogotovo s većim psima jer ih u trenutku panike ne mogu iskontrolirati (njem.ovčari, šarplaninci, pitbullovi, tornjaci, čak i hrvatski ovčari, neki terijeri). Očito puno pasa, koliko god pametni i dresirani bili, imaju svoj klik, svoj trenutak kad polude na par minuta, i poslije bude sve ok. Ne pišem ovo da nekome pametujem, nego čisto da se ispucam, a možda se povede i rasprava.