Evo, moje malo sranje je mješanka haskija, koja je očito 90% gena od njih pobrala.
Pametna, totalno pametna, ali u isto vrijeme ponekad poprilično blesava. Tvrdoglava i svojeglava u pi*** ma******.
Sve mora bit po njezinom, ako ju kaznim kad je bila zločesta, onda se ona duri na mene, ne komunicira sa mnom, ja sam bad guy... -.- Ja nekaj zabranim, posluša me, ali čim ja okrenem glavu, ona opet.
Svaku priliku da zbriše s dvorišta će iskoristit, iako su sve rupe po ogradi zakrpane. Čim vidi da su vrata prema vrtu iza kuće malo otvorena, ako baka ostavi, u sekundi je nema. Našla je ispod ograde neku minijaturnu rupu i iskopala veću i zbrisala. I onda sjedila i plakala s druge strane da joj otvorim vrata jer se nije mogla natrag vratit kroz rupu.
Jedino kaj mi se posrećilo s njom je to da je plaha i plašljiva dosta. To je valjda pobrala u onih 10% gena koji nisu od haskija. Kad je na svom dvorištu, dere se i laje na svakoga tko dođe, a da ga ne pozna. Ali, čim taj netko zakorači ili krene prema njoj, rep među noge i povlači se. Kokoši srećom ne naganja (dobro, ne može do njih jer su u zatvorenom), ali kad ih sretnemo u šetnji (jedna baba u slijepoj ulici ima puštene kokoši), boji ih se. Tj, boji se kokota koji ju stalno napada.
Da nema njega i da nije na lajni, vjerujem da bih trčala za njima, ali vrlo vjerojatno bi se samo pokušala igrat s njima.
Mačke voli i uporno se pokušava igrat s njima. Mačke, naravno, nisu oduševljene tom idejom.
Sad po ovim vrućinama je doslovno dane provodila ležeći u kuhinji na hladnim pločicama. Otišla bi van, malo otrčala po dvorištu i za dvije minute bi se vratila dahtajući ko da se iz planinarenja vratila. Ja jedva čekam da padne snijeg da ju vidim u prirodnijem okolišu.
Haskiji su prekrasni, zbilja jesu, ja ih obožavam. Meni je ovo tehnički prvi pas, kao mala sam imala pse koje mi je stari donio doma, koji su na lancu, jer ih ja kao mala nisam znala odgojit, a starci se nisu s tim zamarali... Dresirala sam ju kolko tolko, mogu reć da imam neodgojenog psa.
Zna sjest, zna čekat, zna u koju prostoriju u kući smije, u koju ne, zna kad kažem ne da je to ne. U šetnji, na lajni, to je bolji pas nego doma, sluša svaku riječ bez pogovora. Bez lajne ju još nijednom nisam pustila, jer iskreno, bojim se da, blesava i tvrdoglava kakva je, zbrisala bi. S druge strane, tak je plaha i nepovjerljiva prema onima koje ne zna da mi se nekad čini da, da ju i pustim, ne bi se pomaknula par metara od mene.
Kolko god da je zajebana
obožavam ju, a i ona mene, to se vidi na njoj. Tolko je privržena da nekad ne mogu vjerovat. Mene si je za gazdu odabrala i od mene sluša svaku riječ. Mamu, baku, sestru, nikog ne jebe ni pol posto.
Primjer: zbriše s dvorišta, oni se mogu pol sata derat za njom, samo stane, pogleda ih i ode dalje. Ja dođem, pozovem ju, pokažem prstom prema dvorištu i velim "DOMA!" i doma je. Ja joj ne popuštam, ak je u kazni u kazni je, ak žica hranu dok ja jedem neće dobit, dam joj eventualno komadić kruha (kojeg iz nekog razloga obožava) i nema više. Drugi joj popuštaju, stara i baka obavezno. One jedu, Astra sjedi kraj njih i milo gleda i svako malo nekaj sleti na pod. I onda slušam ono "a kak da joj ne dam kad me tak milo gleda?" Što se tiče klinaca, dobra je s njima. Imam bratića od 4 i pol godine i jednog od godinu dana, voli se igrat s njima. Ovaj manji joj je lopticu davao i uzimao direkt u usta, s njim je puno pažljivija nego sa mnom recimo. Meni istrgne lopticu iz ruke sam tak, ja sam velika pa nema veze ak me slučajno usput ogrebe. -.-
Ups, opet sam esej napisala, sry zbog toga.